Život pomorca: Šta naučiš gledajući pučinu?

Postoje živi, mrtvi i pomorci.

Za ovu izreku sam prvi put čula od Matije. Bilo je Bogojavljenje, 2019. Sedeli smo u stanu u beogradskom naselju Konjarnik, gde Matija živi sa suprugom i ćerkom. Bezbrižna udobnost otvorila je prostor za nesputane priče o moru i pomorstvu. Oluje su daleko, kao i problemi sa slepim putnicima, strah od napada pirata i štošta još. Može se opušteno pričati i o tome, a naravno i o „partijanjuˮ, pijuckanju kafe na vrhu broda, delfinima…

Matija Majstorović (1982) je iz privatnih razloga počeo u Beograd da dolazi 2008, da bi od nekog trenutka ovde napravio i svoju novu životnu bazu – onu iz koje odlazi na brod i u koju se po iskrcavanju vraća. Ranije je to bio rodni grad Rijeka, koja je, prema rečima mog sagovornika, puno mirnija od Beograda.

- Nedjeljom nema nikoga. Odeš na Korzo, sve je prazno. A ovdje kad sam došʼo, Maja predlaže da idemo ovdje, idemo ondje… Ja kažem: Ali, nedjelja je, leži se na trosjedu. „Neˮ, kaže ona, „Nedjeljom se izlaziˮ. Drukčiji je đir totalno.

Posle Pomorske škole Bakar, Matija je otišao na Višu pomorsku školu u Rijeci, diplomirao 2006. i počeo službeno da plovi. To ne znači da mu more i pomorstvo uveliko nisu bili bliski pojmovi, kao ni da je u taj svet ušao tek tako.

Kako i kad kreće pomorska ili brodarska priča u porodici Majstorović?

Kreće sa pradedom, koji je iz Like došao u Rijeku da radi u luci, pošto je Rijeka bila u to doba nekakav industrijski centar i ljudi su se doseljavali tu zbog posla. Onda je nono radio u brodogradilištu. Bio sam mali kad je umro, tako da se ja njega uopće ne sjećam. Znam da su svi u obitelji govorili da je bio veliki majstor, jako precizan u tim fino mašinskim radnjama. Nono je gurnuo mog oca da ide u brodogradnju. Tako da je otac otišʼo u Srednju brodograđevnu školu i mislio je da će raditi u brodogradilištu. Ali, tada je „Jugolinijaˮ, koja je bila u ekspanziji, tražila puno pomoraca. On je otišao na prekvalifikaciju i bio prvi u familiji, koji je završio na brodu. I rek’o je – „Radiću to pet godinaˮ. Standardna laž svakog pomorca: neću dugo plovit’, samo pet godina, da se sredimo, da napravimo stan... Tako je i moj otac na kraju proveo na moru 36 godina. Sad je uzeo penziju. Brat i ja smo se često zezali da nismo imali šanse nešto drugo ić’ radit’. Znaš ono kad si klinac, imaš masu stvari koje te interesiraju, Mene je zanimala ekonomija, burze. Ali, cijeli život si na brodovima, živiš u Rijeci uz more, brodovi su tu, ćale pomorac, tako da… Brat, dvije godine stariji, je otišʼo u pomorsku školu i odmah iza njega sam i ja. Tata nije baš bio zadovoljan, ali je morao prihvatit’.

Matija, koji je trenutno po rangu prvi oficir palube i na redu da postane kapetan, zapovednik broda, još je od svojih trinaest godina, sa bratom, preko leta provodio nekoliko nedelja na brodu kod oca. Vozili su se po Mediteranu.

- Kad si tako mlad onda je to fora i zanimljivo, ali odeš k’o turista. Poslije nam je otac davao i posla, pa onda malo radiš, malo se zezaš, i onda sve više radiš. Ja sam na kraju otišao na kadeturu kod njega 2002. i 2004. Kad sam diplomirao, otišao sam plovitʼ za francusku kompaniju kʼo kadet, završio 2007. kadeturu i išao na državni ispit za oficira, pa sam poslije položio, kako mi to kolokvijalno zovemo, kapetanski ispit. Na Francuzima sam bio do 2009.  Bila je kriza kod njih, pa su bili zamijenili sve Evropljane za jeftiniju radnu snagu sa Dalekog istoka, onda smo svi dobili otkaz, ja sam tražio okolo pa sam se zaposlio kod Nijemaca 2010.

Valovi se pjene, krše...

Koliko ti se u početku dopadalo sve ono što podrazumeva pomorski posao?

Kad počneš radit’ taj pos’o, totalno je fora. Meni je bilo baš super. Odlaziš u različite države, upoznaješ druge ljude, kulture… Što možeš više, izlaziš van broda. Sve te zanima. K’o malo dijete si. Vidi ovo, vidi ono, vidi kako izgleda Hong Kong… Onda dođeš deseti put u taj isti porat, pa ti bude dosta i Hong Konga. Prije su pomorci imali više vremena, u doba kad je moj otac plovio. Oni bi ostajali po sedam dana u luci. Agenti su ti organizirali vožnje da bi se vidjelo nešto. Ako si bio u Kini, išʼo si vidjetʼ Kineski zid. A danas – ne. Danas je to – posʼo, posʼo, maksimalna iskoristljivost radi maksimalnog profita. Komercijalni pritisak je takav da mora brod što brže izaćʼ van, iz porta. Dvanaest godina radim ovo. Oduševljenje je u nekom smislu splaslo. Sve više gledam to strogo profesionalno – dođeš, odradiš, pustiš brod u boljem stanju nego u kom si ga zatek’o i odeš doma. Sad mi je pomorstvo sporedna stvar, a glavna mi je porodica. Uvijek se postavlja pitanje – Zašto ljudi idu plovit’? Jer, kaže se da je to kruh od sedam kora, te da postoje živi, mrtvi i pomorci. Mi smo u limbu. Nismo u onom svijetu, alʼ nismo ni u ovom. Plovimo po morima daleko od očiju javnosti, očiju ljudi, dešavanja u svijetu. Kad odeš na četiri mjeseca na brod, ti se izoliraš, ploviš sa svojih 20 ljudi. Trudiš se ne čitat’ političke vijesti, zato što su sve iste. Četiri mjeseca za ljude ne postojiš. Prije je bilo devet mjeseci, a još raniji ugovori na po 18 mjeseci. Zašto sam se odlučio radit’ taj posʼo? Imaš ljude koji idu tradicionalno radit’ taj pos’o. Ja potiječem realno iz tradicionalne pomorske obitelji, zajedno sa ocem i bratom. Kako smo brat i ja stalno bili vezani za more, prirodno smo krenuli u pomorsku školu. U Pomorskoj školi Bakar je jedan veliki broj nas bio iz pomorskih obitelji. Mene pomorstvo i dalje ispunjava, ne kao pre 12 godina, ne više zbog novih država koje posjećujem, jer sam već na neki način dotaknuo 60 država u svijeta, ali sam brod i more me i dalje oduševljavaju.

To znači da nisi oguglao na izazove i lepotu pučine. Da li te ona i dalje inspiriše?

More je uvijek inspiracija. Ne samo more, nego i osjećaj na dubokom moru. Kad si negdje daleko, kad nema apsolutno ničega oko tebe. Kad imaš samo tanku liniju između svijetloplavog i tamnoplavog na horizontu. Kad se valovi oko broda pjene, krše... Budem dosta puta dole na glavnoj palubi, samo sjedim naslonjen na ogradu i gledam more. More će potaknutʼ ono što nosiš u sebi. Ako si suicidalan, onda će te natjerat’ da se baciš u more. Ja i dalje uživam u tome. To je nešto čisto, jako smirujuće. Ne samo kada je more mirno nego i kad prolaze nekakvi ritmički talasi. Na moru si i razmišljaš kako si usred ničega. Nije te strah zbog toga nego se nekako smanjiš, jako se smanjiš na moru i razmišljaš o sebi, o tome kol’ko si malen i beznačajan u odnosu na sve okolo i koliko je sve u biti malo i beznačajno. I onda nađeš nit onoga što ćeš cijenit’ u životu, što će ti bit’ važno. Onda skužiš da masa toga nije važna u biti, nego da ti je važna porodica, dijete doma… Važno ti je bit’ sretan, a sve ostalo je sporedno. Kad smo 2008. bili na liniji između Kine i Amerike, prelazili smo preko Pacifika, koji je najveći ocean na svijetu. To je ogromno prostranstvo… Ja sam bio tada na užasno brzom brodu. Pacifik smo prešli za 18 dana, od Hong Konga do Panama kanala. Našli smo se nasred Pacifika i odzumirao sam elektronsku kartu. Želio sam vidjetʼ na ekranu istovremeno Aziju i Ameriku da bih vidjeo gde sam ja tu. I sad, odzumiram, odzumiram, sve se udaljava i ja shvatim da smo neka minijaturna, nikakva točkica, polupiksel na ekranu.

A da li ti je mora nekad preko glave, da li ti se smuči?

Ne. Posao – da, ali more, ne. Situacija jeste teška. Radno vrijeme na brodu je 10 – 12 sati. Fizički si iscrpljen zbog posla, a psihički zbog udaljenosti od doma i svih stvari o kojima razmišljaš. Ali ima lijepih trenutaka. Ja sam navigator, gore sam, na vrhu broda. Vozim brod osam sati dnevno. Moja gvardija, moja straža, vrijeme kad ja vozim brod je od 4 do 8 popodne i 4 do 8 ujutro, što znači da sam ja u gvardiji, na mostu, u vrijeme izlaska i zalaska sunca. Ne znam kakav dan da imaš, uopće nije važno, da li si pod stresom il’ nisi, napraviš si kavicu, izađeš van na krilo od mosta, pijuckaš kavicu i gledaš… Samo se iskuliraš.

Laicima mogu sva mora i okeani delovati kao jedna te ista vodena površina. Ti ih, pretpostavljam, itekako razlikuješ?

Nije ni blizu isto. Svako more je drukčije. More ovisi i od vremena koje vlada na tom geografskom području. Svako more ti drugi osjećaj budi. Ne samo zbog različitih vremenskih prilika ili neprilika, koje vladaju na njima, zbog manjih ili većih oluja, zbog toplijeg ili hladnijeg vremena. Sjeverni Atlantik je, recimo, dosta okrutno more. Atlantski ocean u celini ima svoje pojaseve, koji su različiti. Ekvatorijalni dio je malo smireniji, osim kad je sezona uragana, pa onda podivlja. Sjeverni Atlantik nije nikad miran. To je more koje je konstantno ljuto. Imaš na Indijskom oceanu ljetni i zimski monsun, koji definira klimnu Indije i tog područja, Kad je kišno vrijeme, kad je loš, zimski monsun, Indijski ocean je takođe tada jako ljuto more, jako loše za plovit’. A ljeti, cijeli ocean je, koliko god veliki, bonaca! More k’o staklo, ploviš na miru… Definitivno ima puno razlika u morima, od oceana do unutarnjih mora. Unutarnja mora su nešto kompletno drugo. Kad odeš u Kinu, recimo, kad ploviš po njihovom Žutom moru, ono je zbilja žuto, to nije to. Gledaš more koje je jadno i nikakvo. U paranoji si i zato jer je tamo jako puno ribara vani, pa ih moramo izbjegavat’ da ih ne udarimo, a stalno neka magla. Zbog industrijalizacije Kine, cijeli onaj obalni pojas k’o da je konstantno zagađen smogom, ništa ne vidiš. Užas živi. A kad dođeš u Mediteran... Uvijek je osjećaj kad bismo brodom ušli u Mediteran, da smo došli doma. Jer, to je kao neko naše more, boja je naša. To je ono što prepoznaješ, Po nijansi znaš – ovo je Mediteran.

 Kako iz ugla pomorca izgleda jedno pravo, opako nevreme?

Zeznuto. Imaš pomorsku izreku – Ako hoćeš spavat’ idi u crkvu, ako se hoćeš naučit’ molit’ idi na more. Ima nešto u tome. Ja nisam religiozan čovjek, ustvari sam ateist po uvjerenju, ali ima tih trenutaka zbog kojih ljudi kažu da se na moru naučiš molit’. Bio sam u situacijama kada smo oblačili prsluke za spasavanje u pripremi za najgore, ne d’o Bog. Izgleda grozno, baš grozno, jer si nemoćan. Kapetan koristi tada svu svoju vještinu upravljanja brodom. Koliko je on dobar, toliko će i brod biti dobar, ʼajmo reć’. Imaš načina za namjestit’ brod na oluju, da se bolje ponaša brod. Ali tu je ogroman niz faktora. Ako se more naljutilo, naljutilo se, nema spasa. Danas je meteorologija puno unapređena. Po pet do sedam dana unaprijed dobijamo relativno točne vremenske prognoze i pravilo je da od onih najgorih stvari bježimo. Sedam do osam metara visine valova, to se uz mere opreza normalno prolazi. Brodovi prolaze i puno gore od toga, ako nisu imali sreće da se maknu, ili nisu imali vremena ni brzine da pobjegnu. Na oceanu se dešava da se naprave masivni vremenski sistemi i zauzmu cijeli ocean, dignu toliko mora, da ti nemaš gdje otić’ više. To budu valovi od po deset metara, brod leti na sve strane… Moraš se spremit’ na to na neki način, psihički, na početku karijere. Mi svaki put kad odlazimo znamo da se možda nećemo vratit’. Može ti se desit’ jako puno stvari, pošto je to visokoriskantni posao. To ti je uvijek negdje iza u glavi, malo ti cvrči.

Imaš sve, osim oca

Hajde da priču nakratko iskrcamo i smestimo je u Beograd. Kad si se konačno preselio ovde?

Nema zvaničnog datum kad sam se preselio, jer svaki put kad bih se ja iskrcao, Maja i ja bismo ovdje unajmili neki stan. Sjećam se trenutka kad sam najviše stvari bio prebacio. Meni je život u Rijeci već bio spakiran u kutije, jer su se starci iseljavali iz stana, pa su sve skupili. Ja sam bio ili na brodu ili u Beogradu, nije me uopće bilo u Rijeci. Moja soba je bila iznajmljena podstanarima. Onda sam došʼo u Rijeku da pokupim sve što je ostalo i tjednima unaprijed sam isplanirano da ću baš tog dana putovati natrag za Beograd. A baš tog dana je bila rukometna utakmica između Hrvatske i Srbije, polufinale Evropskog prvenstva, 2012. u Beogradu. Ja sam selio većinu stvari, i auto mi je bio krcat sa… Znaš ono kad ti mama spremi – šalice, čaše, zdjelice, tako neki pribor. I ulijećem na granicu. Loše stanje, navijači na sve strane, bila je masa policije na granici. Sva auta sa hrvatskim tablicama su odvajali u kolonu sa strane, kao da ih organizirano vode na utakmicu. Zaustavi me pandur i kaže – ajʼ tu sa strane, u kolonu. Ali, rekao sam da idem privatno i pustili su me. Tempirao sam bio da stignem točno prije utakmice, da budem doma da pogledam to. Doletio sam do kuće: „Majo, došʼo sam doma, pali televizor i toči rakiju.ˮ To računam kao dan kad sam se preselio ovdje.

A sad opet jedan skok – ka Rijeci i detinjstvu. Pamtiš li da si kao dečak patio za dugo odsutnim ocem ili si se od rođenja na to navikao? I kako su izgledali ti susreti i rastanci?

Mislim da se ne može dijete toliko naviknut’ na to. A pomorstvo se puno promijenilo od onog u kom je moj otac bio radio do ovoga što ja sad radim. On je imao ugovore na po devet mjeseci. Pa se onda može desiti neko kašnjenje, zbog kog onda njega 10-11 mjeseci nema, jer je zaglavio na brodu. Meni je ugovor na četiri mjeseca, plus minus mjesec. Ali kompanija je vrlo poštena i drže nas zbilja samo četiri mjeseca na brodu. Jedan od razloga zašto sam u ovoj nemačkoj firmi je što su jako fleksibilni sa godišnjim odmorima, tako da me puste po četiri mjeseca slobodno. Kad sam bio klinac, sjećam se da sam znao baš plakat’ kad je odlazio ćale, bio sam užasno tužan. Znalo mi se desitʼ da se ne mogu sjetiti kako izgleda, pa bih se ful plašio. Mi smo bili djeca odgajana od strane majki. A ćale se jednom mjesečno javi iz nekog kuta svijeta. Bilo je to teško, bilo je zeznuto. Nije bilo lijepo, nije bilo lako. Ustvari, kad sam ja otišʼo kod oca na brod na prvu kadeturu 2002, kad sam bio tri mjeseca kod njega na brodu, pa smo se skupa iskrcali i on je onda bio još i tri mjeseca na godišnjem – tu smo bili šest mjeseci skupa. To je bio najduži period koji smo proveli zajedno u mojih 20 godina. Puno stvari ti kao dečaku fali da te tata nauči, neke smiješne stvari, tipa kako se brijat’. Jedan veliki komad života ti nedostaje. S druge strane, zbog toga što je on plovio imao si sve ostalo. I u devedesetim, kada mnogi nisu imali, mi smo bili dobrostojeći. Imao si sve za normalan život, samo što nisi imao oca. Ja sam malo pomalo smanjivao broj dana na brodu i povećavao dane godišnjeg. Jer, dojadi ti. Previše je u biti. Ovisi od toga šta čovjek hoće. Ja hoću život. Na pomorstvo možeš gledatʼ kao na način života možda kod onih koji su po devet-deset mjeseci na brodu i mjesec-dva na godišnjem, kao npr. Filipinci, koji plove sa mnom. Kakav oni imaju život? Nemaju, realno. To je ono što sam ja htjeo izbećʼ, zato jer znam kakav je bio taj život sa ocem koga nije bilo i onda nisam ja htio voditʼ takav život. Hoćeš imati osjećaj da si član društva. A ne onaj lik tamo negdje na brodu.

Da li bi rekao da ti je u odnosu na detinjstvo, sada emotivno teže kad si i sam otac?

Pa, teško je bilo i tada, teško je i sada. Ona sad ima dvije godine. Odlasci su užasni. Stegneš se sav i to te drži. Četiri mjeseca na brodu me drži taj osjećaj da ću doćʼ doma. Jedva čekaš da se vratiš kući da se igraš s djetetom. I četiri mjeseca te to steže konstantno. Tako da je napeto baš. Nije mi bilo tako prvi put, kad je imala dva i po mjeseca. Možda još nismo bili toliko povezani. Treba neko vrijeme da se ta povezanost razvije. A možda sam sjećanja na vremena kad je otac odlazio u velikoj meri blokirao da bih se zaštitio. Sjećam se, jednom su nam bili neki šljakeri u kući, mislim da smo farbali stan, tako nešto. Imali smo dosta veliku kuhinju sa trpezarijskim dijelom. Oni su sjedili tamo za okruglim stolom, svi u radnim kombinezonima, a i ćale s njima, jer je i on radio. Ja sam bio doletio u kuhinju i zaletio se na krivog radnika: „Tata, tata!ˮ. Jer, svi su mi izgledali isto, a tata je tek bio sa broda došao, pa sam se malo zbunio, ko je od njih tata. Tako ti neke blesave situacije ostanu u sjećanju…

Da li se znanje koje stekneš u školi zaista pokaže u praksi? Da li si puno toga naučio od oca?

Sa našim obrazovanjem u našem poslu je uvijek problematično kad dođeš na brod. Jer mi nismo obrazovani na taj način da budemo spremni da u tom trenutku kad dođemo na brod koristimo opremu i počnemo raditʼ. Između ostalog zato postoji ta godina dana kad si kadet na brodu, da naučiš posʼo. Jer, mi nismo bassa forza, niža posada. Mi nismo mornari, kormilari itd. Mi završavamo škole i idemo raditʼ kʼo oficiri. Znači idemo raditʼ kao upravni kadar na brodu. I ako ne znaš fizički raditʼ taj posʼo onda je problematično upravljatʼ nekime ko to radi. Treba ti nekakvo iskustvo. Mi smo recimo u školi o radaru naučili sve. Prosečan hrvatski momak koji je završio pomorska školu o radaru zna sve, kako radi, frekvence itd, ali nemoj ga pitatʼ da ga uključi. S druge strane, Englez kada dođe na brod, on odmah zna koristiti i upalitʼ radar, jer je imao simulatore na kojima je učio. Ali nemoj ga pitatʼ kako to radi i kako funkcionira. Mi i dalje učimo jako puno teorije. Ustvari, znam kako je bilo u periodu kad sam ja išao u pomorska školu, 1996 – 2000. Ali, ja sam imao super prednost što sam išao kod ćaleta na brod. On je stari marinaj. Žestok na brodu, što se tiče posla. Posʼo je posʼo, a kad se zezaš, kad provodiš vrijeme u pijenju, izlascima, to je kompletno drugo, to je odvojeno od bilo čega. Brod je brod. Tu je hijerarhija, tu se radi, on je bio kapetan, ja sam bio kadet. Uʼvatio me je u mašinu za sve, što je meni bilo fenomenalno jer nisam imao distancu prema poslovima koje bi neki kadeti imali na brodu. Ja sam bio natjeran da učim sve to. Tako da kad sam posle otišʼo plovitʼ kao junior oficir za druge firme, meni je sve bilo jednostavno, jer sam već znao jako puno toga što me je on bio naučio. On i njegova posada, kojoj je izgleda dao dobre directive da me gurnu na sve živo. Kod njega je bilo ful super. Radio si po 17 sati na dan, ako je bilo potrebno, a onda si partijao cijelu noć. On je u svemu sto posto, do kraja, nema ništa na pola. To je dobra stvar za učitʼ. Ja nisam toliko lud kao on za partijanjem, ali što se tiče posla, tu guram sto posto. To je jedan od razloga zašto sam od trećeg do prvog oficira došʼo za četiri godine, što je u ovom poslu dosta brzo. Tako da, svaka mu čast na tome!

Zašto si ti odabrao da radiš na teretnom brodu, a ne na kruzeru?

Tu ti puno ovisi od početaka karijere, naravno i o tvojem individualnom načinu razmišljanja. Postoje različiti nivoi pomorstva u smislu opasnosti, težine posla, količine papira koje treba imat’ za to… Ono što te jako definiše je ta kadetura. Ako se obučavaš na suhim teretima, najčešće ćeš posle ići na suhe terete, isto to važi i za brodove za prevoz rasutog tereta, ali i za putničke brodove… Za sve što se može radit’ u pomorstvu postoji neki papir koji moraš imat’ baš za to. A ja sam otiš’o na suhe terete, na brodove za prevoz kontejnera, kontejneraše. Život na putničkim brodovima je drukčiji od života na kontejnerskim brodovima ili npr. na tankerima. Mislim da su plinaši za sada najbolji za plovit’. Tankeri, koji prevoze naftu i produkte nafte, tu uvek imaš isparavanja, kemijske opasnosti. Imaš kemijske tankere koji mogu prevozit’ po 20 različitih vrsta kemija, u tankovima. Tu su velike opasnosti. Ne samo da te nešto zalije, nego i od radijacije tog tereta, koji je u prostoru. I postoji veća mogućnost da će ljudi na takvim brodovima dobit’ neka hronična oboljenja.

A šta vi na kontejnerašima ustvari prevozite?

Mi prevozimo sve i svašta. U kontejnerima se prevozi sve. Od robe široke potrošnje, preko hlađene robe, hrane, ljekova, poluproizvoda ili gotovih proizvoda koje možeš zamislit’. Navodno, preko 80 posto svjetske trgovine ide preko mora. Uvijek će se trgovat’, uvijek će se prevozit’ nešto. Dođemo u ogromne porte u svijetu, npr. u Singapur, gledamo mase i mase kontejnera. To nisu hiljade, to su milijuni kontejnera, koji se prebacuju na godišnjoj razini u takvim središtima. I pitamo se – Kome sve ovo treba? Ali, nekome treba, izgleda. Singapur ima 7 milijuna stanovnika, a oni godišnje prebacuju 20 i nešto milijuna kontejnera. A svaki kontejner ima prosečno 20 tona.

Yo-Ho-Ho and a Bottle of

Kako se zabavljate na brodu?

Radimo roštilj i partije. Ali to ti ovisi o barbi, kapetanu, kao i o prvom oficiru, koliko će to oni organizirati. Ljude moraš da pustiš, da im daš slobodno s posla. Jer, mi radimo svaki dan, znači ti ne možeš napraviti roštilj popodne i onda reć’ ljudima – ajde, sutra svi na posʼo. Jer ljudi se hoće demolirati, resetirat’, opustiti… Ja imam plan da se roštilj radi subotom, jer subotom se radi do 3 popodne, službeno, a nedjeljom im dam slobodno. I onda u subotu ujutro ne radimo ustvari ništa nego samo pripremamo roštilj. I onda počnemo oko 1-2 popodne da se okupljamo na mjestu gdje grilamo, donese se gajba hladne pive. To je cijelo popodne. Najčešće imamo cijelo prase, uz druge stvari na roštilju. Cijelo popodne vrtiš prase i onda je u 5, pola 6, kad je inače službena večera na brodu, prase gotovo. Nismo u unutarnjim prostorijama broda nego smo obično negdje vani na palubi. Onda iznesemo televiziju, karaoke,, lajtšou... Sve što možemo, izbacimo vani i napravimo dobar parti tako da se ljudi baš opuste.

Negde usred ove priče u sobu je ušla Maja da nešto uzme. Rekla sam joj da će sigurno mnogo toga novog saznati o poslu i životu svog supruga kada bude čitala intervju. Našalila se: „Teško da ću se iznenaditi. Naslušala sam se ja do sada u Rijeci silnih tih pijanih pomorskih priča.ˮ Izašla je.

A šta je sa onom starom legendom o rumu kao omiljenom mornarskom piću?

Ja mislim da to potiče iz vremena stare britanske mornarice, kada su njihovi mornari imali dnevno sljedovanje ruma. I onda, ako nisi dobro radio, moglo bi ti se ukinut’, a ako si dobro radio, mogao si dobit’ i duplu porciju. Odatle i ono „Yo-Ho-Ho and a Bottle of Rumˮ. Kod nas na brodu je zabranjen alkohol iznad 16 posto, tako da mi imamo pivo i vino. Možemo zahvalit’ firmi što nam dopušta da imamo alkohol na brodu, jer većina firmi ide na to da nema uopće alkohola ni za koga. Ako nema alkohola na brodu, onda nema ni zabave, nema ničega. Nije riječ o tome da su ljudi alkoholičari, ali hoćeš sjest’ sa ljudima na kraju dana, popričat’, popit’ par piva…. Kako kažu – Nijedna dobra priča ne počinje sa čašom mlijeka. Mislim da je greška ukidat’ alkohol, ali je bilo puno zloupotrebe.

        Ribe, ptice i modri kavez

Pričaj nam o svojim susretima sa morskim stvorenjima.

Delfini su najčešći, svuda ih ima. Oni su divni. Vole videt’ brod, pa onda dođu plivat’ sa nama. Vole se igrat’ oko prednjeg dijela broda, pramca ili kako mi to pomorci kažemo – prove. Stalno se igraju. Lijevo-desno, pa dođu pred provu, pa onda samo odu ća. Viđao sam i ogromne raže na oceanima, kitove, kornjače. Kitovi su me znali prestrašit’ par puta kad sam vozio, bili su blizu broda, pa me je bilo strah da ih ne udarim. Kitovi su lijepi, graciozni, predivne životinje. Žao ti je da mu slučajno ne naudiš. Morskih pasa viđam jako puno pri ulasku u Durban, Južnoafrička republika. To je sve ono što vidiš usput, na oceanima. A onda kada usidrimo brod, jer čekamo raspored da uđemo u luku, bacimo sidro, bacimo po udicu i – ribarija. Ja nisam čovek od ribarije. Više volim doćʼ sa ljudima se zezat’. Bacim udicu, a ni ne znam šta radim, ponekad ulovim neku lignju.  Ali, pomorci su generalno ludi za ribarijom.

Svrate li vam nekad neke ptice na palubu?

Znaju nam se ukrcat’, neki soko, neka ptica grabljivica. Pa ih vidiš kako lete oko broda i love. A bilo je zanimljivih scenarija…. Imali smo 2008. neke rode iz Kine, koje su se ukrcale na kontejnere i išle za Ameriku. Mi smo poludili bili kad smo ih vidjeli zato jer je tada bila ona frka sa ptičjim gripom. Bile su na vrhu kontejnera i mi nismo nikako mogli do njih fizički doćʼ. A one, jadne, šćućurile se, pokisle na Pacifiku. Kako će preživjet’? I sad, ako nam umru gore na vrhu kontejnera i mi dođemo sa mrtvim pticama u Ameriku iz Kine u vreme ptičjeg gripa, možeš mislit’ šta će bit’?  I onda smo ih bili hranili svaki dan, samo da prežive. I nestale su u jednom trenutku, kod Panama kanala, izgubile se. Laknulo nam je. A životinje se stalno ukrcavaju na brod. Dno kontejnera je takvo da ima mesta zavuć’ se. Jednom smo zmiju našli u teretnom prostoru.

Pomenuli smo tokom razgovora nekoliko izreka, fraza. Sad se setih još jedne – Pun kʼo brod. Da li je tebi potpuno jasno poreklo te fraze?

Ja bih rekao da je to iz starih vremena i života starih trgovaca, onda kada je trgovac imao jedan manji brod, pa je sam putovo okolo, recimo po Jadranu. Ako je neko bio trgovac iz Venecije, otišʼo bi do Dubrovnika, Rovinja… Dobro bi trgovao, napunio brod i vratio se nazad.  I onda je pun kʼo brod jer ima i robe i novca. Tako bih to povezao. Sa modernim pomorstvom mislim da nema nikakve veze.

Rediteljka Bruna Bajić je 2015. napravila film, čiji naslov nosi i jedna grupa na Fejsbuku – Modri kavez. Kako si doživeo film?

Ona je iz Splita. Sad je napravila i slikovnicu za djecu, da lakše shvate šta tate rade. Bruna je redateljica, ali i kći kapetana, pa je iz te perspektive ušla u priču o pomorcima. Jako je zanimljiv film napravila. A tom slikovnicom, kroz nekoliko priča objašnjava djetetu šta tata radi i zašto tate nema. Pa i ta njezina grupa Modri kavez je jako lijepa stvar. Ona pokušava ljudima približitʼ, objasnitʼ šta je nama svakodnevnca, a što ljudi u biti ne znaju. Imaš još jednu Fejsbuk-grupu – Lako njemu, on je pomorac. Tu se pomorci zezaju sa generalnom perspektivom ljudi, koji ne vide sve ono ostalo. Vide pomorca koji se vratio doma. A ti si bio negdje sa strane, u nekom praznom prostoru, izvan života svih tih ljudi i sad ti si se pojavio, imaš para, živiš neki relaksirani život kad si na godišnjem. Ljudi komentarišu – Vidi ga, on ništa ne radi. A uvijek ima za kavu, za pivo… Kupio je novu robu. Kompletno se gubi iz vida drugi aspekt. Kad je Maja još 2008. dolazila u Rijeku, dobro je primijetila jednu stvar. Nije joj bilo jasno zašto pomorci sve plaćaju kad su vani. U društvu u kom je bila, rekli su joj – nemoj ništa platiti, oni su pomorci. Poslije mi je rekla – Vas ljudi tretiraju kao bankomate.

Kako se osećaš ovde, u gradu koji ne izlazi na more?

Ne znam ni sam. Nije mi to ovdje ranije smetalo. Bili bismo na rekama, šetali uz vodu. A sad mi fali sve više. More ima svoj poseban miris. I kad si odrastao u takvom gradu onda ti fali taj miris mora, pa i prošetatʼ se nekad uz more. Razmišljam o Rijeci dosta. Super je pozicija Rijeke. Naviknuti smo na to da smo stalno u Italiji. Kad ne znaš neki dan šta ćeš sa sobom, odeš u Trst na kavu…

Fotografije su iz lične arhive Matije Majstorovića